Jutros sam se vraćala sa bebom od deset mjeseci sa punim kesama iz prodavnice.
Odjednom čujem: “Teto, teto čekaj.” Okrenem se i vidim dječačića romske nacionalnosti kako trči ka meni.
-Ispao ti je novčanik.
Ja uzimam svoj novčanik i ne vjerujem šta se dešava. Otvaram novčanik-sav novac na svom mjestu. Vadim 1000 dinara i pružam dječaku, na šta mi on odgovara:
“Ne, ne, ne trebaju mi pare, možeš li mi dati samo jednu bananu iz kese, nikada je nisam jeo.”
Srce mi se steglo. Izvadila sam sve banane koje sam kupila i pružila mu. Uredno se zahvalio, a ja sam krenula ka kući i dalje ne verujući šta se dešava. Još jednom me pozvao: “teto” i kada sam se okrenula, šeretski mi je namignuo i rekao:
“Pazi sledeći put, neće ti svako vratiti novčanik.” i otišao.
Duša mala, plemenita, i dalje sam pod utiskom.
“Upoznao sam lijepu djevojku, a tada sam imao ženu i kćerku od 4 godine.
Ostavio sam svoju ženu, plakala je i molila me je samo da budem tu da dijete ima oca, ne moramo biti u braku i ne moramo spavati u istoj sobi..
Odbio sam je naravno, i otišao. Zadnje što sam vidio jeste tužan pogled ćerke i očajan pogled žene..Zatvorio sam vrata, i više ih i nisam otvorio.. Sreo sam ženu na ulici prije neki dan.
Ona je šetala s kćerkom, i verovatno njenim mužem.. Pogledala me je, i ja sam nju.. U očima sam samo vidio prošlost i svako je otišao svojim putem.”